Етнолошка обрада појма "АЖДАЈА" - Ивица Тодоровић

(Лингвистичку обраду појма "аждаја" можете погледати овде.)

 

Аждаја, аждаха, аждава, ождаха, аждај, ждаја, аждер, еждер, означава митско биће присутно у народним предањима и веровањима.
Назив аждаја води порекло од персијског aždahа, које потиче од изворног авестијског облика ažiš dahako „змија Дахака“. Сматра се да је ова реч у српски језик дошла преко турског.

Веровање у аждају је распрострањено широм српског етничког простора, при чему северозападну границу његовог простирања представља подручје подравских Хрвата, западна граница је Бела Крајина у Словенији, а на југозападу Далмација.
Најчешће се описује као огромно змијолико водено биће са више глава (најчешће 3, 7 или 9); углавном има четири ноге, реп и крила. Описује се као сродник са змијом; примера ради, забележено је веровање да аждаја настаје од змије, која када напуни сто година (у неким варијантама 40, 12) добије крила. Такође, по народној пословици, „док змија змију не прождере, не може аждаха постати“. Раширене су и представе о томе да су из тела мртве аждаје настале извесне животиње – змије, гуштери, мушице, мишеви. С друге стране, у околини Кратова аждаја је замишљана у облику гуштера, са танким телом али главом великом као код лава, са великим зубима и ватреним језиком.
Занимљива је и чињеница да се опис аждаја из народних прича и представа мало разликује од описа огромних рептила, тј. диносауруса, који су некада обитавали на Земљи.

Верује се да живи у води (најчешће у дубоким језерима) и да је повезана са воденим елементом и стихијом. Такође, веровало се да аждаје бораве и у мочварним тамницама, где су прождирале људе који у њима тамнују. Забележена су веровања о томе како су језера у којима је боравила аждаја пресушила након њене смрти. По једном предању, свети Сава је окаменио аждају која је живела у виру Студенице. У источној Србији су присутне представе по којима аждаја замењује алу предводећи градоносне облаке. Често се меша са змајем, ламјом и алом, или је синоним за њих.

Верује се да је аждају изузетно тешко савладати. Постоје предања да су се аждаји жртвовале девојке. Забележена је и народна представа да аждаја напада сунце у тренутку када се рађа из воде, али је свети Илија тада погађа громом. По једном предању, некада су постојала три сунца, али је аждаја са врха планине прогутала два.

У народној епици су се углавном Турци и Арапи идентификовали са аждајама. Слично је и са алом, која у многим аспектима симболички осликава период турске владавине.

Народни јунаци (Милош Обилић, Марко Краљевић) су се, по народним представама, борили са аждајом, као и друге значајне историјске личности и свеци (св. Сава,  св. Илија, св. Ђорђе). Између осталог, забележена је представа о томе како св. Илија гађа громом аждаје, али никако да их погоди. У бајкама, јунак се често бори са аждајом поред језера и убија је.

Опште распрострањено је и хришћанско предање о светом Ђорђу, који је копљем убио аждају; у народу су познате разне варијанте овог предања, које су прилагођене локалним контекстима. С тим у вези, у сјеничко-пештерској области су  веома раширене представе  о борби са пештерском аждајом, које су свеприсутне и код православног и код муслиманског становништва. Већ је руски научник и дипломата Александар Гиљфердинг 1858. године записао легенду о томе како се под Тројан-градом, на Пештеру, налази мало језеро из којег је излазила аждаја и прождирала девојке из околине, све док ред није дошао и на ћерку тројанградског владара. Тада се појавио св. Ђорђе, убио аждају и ослободио девојку. Као сећање на ову борбу остали су називи различитих места у околини. На пример, тамо где је свети Ђорђе вукао мртво тело аждаје село је добило назив Вучинићи, а тамо где се људима учинило да је аждаја оживела, село је добило назив Живалићи. Иста митска прича, са различитим варијантама, у српској јавности је током последњих година постала свеприсутна због тога што је била саставни део бројних новијих путописа и репортажа, посвећених области Пештера. По једној од стандардних, недавно забележених верзија, јунак (тј. свети Ђорђе) је савладао троглаву аждају чији се ропац чуо од језера све до врела Рашке, где се данас налази манастир Сопоћани. По аждаји и њеном рањавању добила су назив места која се налазе између старог града Тројана и Сопоћана. Пре сукоба са аждајом свети Ђорђе је ударио мачем у камен како би испробао његову чврстину, а из камена је потекла хладна вода коју народ зове Ђурђевица. И православно и муслиманско становништво на Ђурђевдан приноси овна на жртву свецу. Овај ован се ритуално закоље и после стави на ражањ. Док код православних постоји традиција да је аждају посекао свети Ђорђе, код муслимана се говори о томе да је троглаву аждају убио Алија Ђерзелез. Исто тако, на наведене представе о аждаји из пештерског језера наслањају се и представе о воденом бику, који је боравио, или још увек борави, у језеру.

Веома сличне представе забележене су, већ у XIX веку, и у области Поцерине, Мачве и околине. По једној верзији, у Засавици се скривала aждаја коју је такође убио свети Ђорђе. Ова аждаја је приморавала народ да јој даје људске жртве у замену за „лагодан живот“, тј. опстанак. И у овим представама се помиње цар Тројан, било као господар старог града, било као троглаво чудовишно биће. И у народним митолошким представама александровачке Жупе и околних области наилази се на представе о тутинској и жељинској али, које се могу повезати са представама о пештерској аждаји. Тутинска ала се бори против жељинске але, за коју се у највећем броју варијанти прича да је боравила у језеру на планини Жељин. Наиме, забележене су бројне и семантички разгранате представе о жељинској али, којој су се такође жртвовали људи и стока, и која је у сукобу са другом, најчешће тутинском алом. Све наведене представе, као и бројне друге представе широм српског етничког простора, заснивају се на веома сличним мотивима, који на различите начине наглашавају релације хришћанско – претхришћанско и идентитет – просперитет, фомирајући једну врсту великог српског народног мита, чија је актуелност и данас веома велика.

Литература: Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Српска књижевна задруга, Београд, 2007; Александар Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Новинско-издавачка установа, Службени лист СРЈ, Београд, 1996; Етимолошки речник српског језика, свеска 1: А, уредник свеске: Александар Лома, САНУ, Београд, 2003; Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба, Српски етнографски зборник књ. LXIII, Живот и обичаји народни 28, Београд, 1951; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1852), Р – Ш, II, Просвета, Београд, 1987; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија књ. 1, Београд, 1876 (Слобода, Београд, 1973; репродукција оригинала из 1876. године); Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Vuk Karadžić, Beograd, 1984; Љ. Раденковић, Аждаја, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Љ. Раденковић, Аждаја, у: Српска енциклопедија, Том 1, Књига 1, А – Беобанка, Матица Српска, САНУ, Завод за уџбенике, Нови Сад – Београд, 2010; Ивица Тодоровић, Жељинска ала. Резултати нових истраживања народних митолошких представа Жупе, Гласник Етнографског института САНУ LIX (2), Београд, 2011; Ивица Тодоровић, Резултати нових истраживања митско-религијских представа и идентитета на Пештеру и околним областима. Борба са пештерском аждајом и сродне представе, Милешевски записи 9, Пријепоље, 2012.